...Njihova su obećanja takođe vezana za davanje autonomije Vojvodini koja je takva da je ne samo izdvaja iz Srbije i Jugoslavije, već je, po svemu, čini sastavnim delom susedne Mađarske. Na sličan način bi se odvojila od Srbije i druga područja, naročito neka njena rubna područja. Njihovo pripajanje susednim državama odavno je vruća tema tih država, a koje stalno podstiču pripadnike manjina tih država u Jugoslaviji da daju svoj doprinos prisajedinjenju delova naše zemlje susednim državama… U sklopu te politike za rasparčavanje Jugoslavije Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi se ona morala da oprosti, ne izražavajući, pri tom, čak ni nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom moći da bude vraćen... Teritorija koja bi preostala da nosi ime Srbije bila bi okupirana od strane međunarodnih, američkih ili nekih trećih vojnih snaga koje bi tu teritoriju tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo kojim se raspolaže u skladu sa interesima sile čija se vojska na njoj nalazi... Srpski narod bi snašla sudbina Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže jer ih je manje od Kurda i jer bi im kretanje bilo ograničeno na manji prostor nego što je onaj na kome se Kurdi već decenijama nalaze...

Nažalost, mnogo je subjeketa čiji se motivi i ciljevi usmereni ka destrukciji države Srbije, a u vezi Vojvodine, podudaraju.
Tu su pre svega strani faktori, sa dugom tradicijom mešetarenja i krojenja sudbine naroda Balkana i šire, sa namerama zasnovanim na istorijskoj pozadini ali i vrlo aktuelnim političkim i ekonomskim interesima, gde ne bih nikako isključivao galamu i halabuku povodom "Južnog toka".
Pošto više otvoreni intervencionizam uz vojne pretnje nisu u modi, pribegava se perfidnijim i sofisticiranijim metodama. Dakle, Srbiju (po njima) treba rušiti iznutra sa "lokalnom, potkupljivom i jeftinom radnom snagom".
Na meti su svakako lokalni faktori, poput i pre svega nekih političara i medija. Takvi političari bi radili po stranim nalozima, a neki mediji bi ih podržavali, svađajući narod i šireći maglu i poluistine.
Koliko su i koji od njih plaćeni (korumpirani) ili ucenjeni (što je takođe bio i ostao omiljen i delotvoran metod "ubeđivanja"), uz ko zna kakva obećanja, ostaje nam da procenjujemo, a uz ne baš tako težak zadatak. Nekima od političara se verovatno otvaraju apetiti za foteljama "većih dimenzija", a što je izgledno uz osamostaljenje Pokrajine. O nekim tzv. "nevladinim organizacijama" ne terba ni govoriti, njihova destrukcija je odavno "transparentna".
Očigledno je da inostrani "koreografi" u slučaju Vojvodine ne igraju toliko na manjinske narode, a što je i razumljivo, već upravo na Srbe - perspektivne "Vojvođane", gde velike zasluge imaju odgovarajući mediji i lokalne galamdžije, a što se sve maskira pričom tipa " ma kakvo osamostaljenje kada je tamo 65% Srba". Slušam i čitam neke uspaljene Srbe iz Pokrajine i njihove pretnje do otcepljenja na temu "a gde su naši novci", pa mi je sve jasno (i vrlo tužno i ružno).

Egeresijeva turneja i spremnost pojedinih regiona i gradova u Srbiji da uskoce u voz regionalizacije je marketinski potez u reziji vladajuce koalicije (prevashodno Demokratske stranke). Cilj ovih aktivnosti je da se umanje strahovanja o posledicama vojvodjanske autonomije i citava stvar predstavi kao opste dobro (naravno, samo dok ne prodje voz).

Srbi u Vojvodini ćute. Miloš Obrenović, najsposobniji i najpragmatičniji srbijanski vladar, najviše od svega se plašio Srba koji ćute. A vladari srpske Vojvodine su se razleteli po Srbiji umesto da vladaju nad vojvođanskim Srbima koji ćute. Za to vreme vojvođanski seljaci prosipaju mleko i kolju stoku jer ne mogu da prodaju, a građani se zadužuju jer ne mogu da zarade za pristojan život. Za sada su još zabavljeni o svom jadu.